La Mortigaj Aĵoj, kiujn Ni Ne Vidas

De Anonima, World BEYOND War, Aprilo 28, 2023

Rusa Versio Malsupre

Mi petas vin legi ĉi tiun pecon plene kaj kun malfermita koro. Se vi legos ĝin nur parte, aŭ kun fermita koro, tiam ĝia signifo eskapos vin. Doloris skribi ĉi tiun pecon, kaj doloros legi. Sed mi kredas, ke la priskribita atesto kaj la lecionoj, kiujn ĝi impresas al ni, devas esti komunikitaj. La doloro de legado, mi preĝas, alportos al vi klarecon kaj, finfine, eĉ se multe poste, mildigon. "La vero liberigos vin." Johano 8:32

PREAMBULO

Kiam homoj, kiujn vi amas, vivas kaj batalas ambaŭflanke de la fronto, la milito ŝanĝas karakteron. Ĝi ne sentas ĝustan, aŭ defendan, aŭ sanktan. Ĝi nur sentas kruela. Vi legas inter la linioj, vi aŭskultas inter la sloganoj, vi rigardas inter la levitaj flagoj. Vi sentas perdon ĉie. Vi ne havas venkojn, ne gustumas justecon. Kelkfoje vi sentas koleron, sed nur mallonge. Plejparte vi sentas doloron. Vi sentas ĉi tiun profundan, neeviteblan doloron, kiu trenas vin ĝis la fundo de la tero. Viaj amatoj ambaŭflanke ofte traktas vin kun suspekto aŭ eĉ akuzas vin esti "kun ili". Vi sentas vin kaptita tie en neniu lando, senespere evitante pafojn de ambaŭ direktoj, tamen ankoraŭ disŝirita de la mino, kiun vi ne povas eviti, la mino, kiu ne estas la fulmoj de malamikeco de viaj amatoj kontraŭ vi, sed ilia malamo unu al la alia. . Kaj en ĉi tiu brulanta infero, vi komprenas la militon. La milito ne estas tiraneco aŭ heroeco, ne ĉe ĝia sanganta koro, ne por vi. La milito estas traŭmato. La milito estas doloro, de komenco ĝis fino. Ĝi estas multaj malsamaj tavoloj de doloro. Kaj nenio alia.

Prizorgi homojn ambaŭflanke ŝanĝas vian opinion pri eventoj. Kiam viaj amatoj alfrontas unu la alian trans la barikadoj por protekti siajn urbojn kaj vilaĝojn kontraŭ sendistinga bombado, la grandiozaj klarigoj pri la milito fariĝas malpli signifaj. La propagando kaj la evidentaj mensogoj ambaŭflanke perdas sian regadon. Prefere ol rigardi sieĝon aŭ atakon kiel parton de iu bonega rakonto, vi vidas ĝin kiel ĝi esence estas. Vi vidas morton kaj detruon. Vi vidas la frenezan spiralon de perforto. Ne estas ornamo. Vi rigardas la ruinojn, la haste fositajn amastombojn, la senegajn parencojn kaj ŝokitajn infanojn, kaj vi ne celas tion iel aŭ alian. Ne estas senco, nur doloro. Vi ne celas glori aŭ malpliigi iun ajn el ĉi tiu malfeliĉo. Vi nur rigardas, kaj vi bedaŭras. Vi ne demandas, kiu faris ĉi tiun malbonon, vi ne demandas kie ĝi okazis, vi ne demandas kiun la viktimoj subtenis. Vi celas pruvi nenion. Vi serĉas nur malkovri la veron. Kapitulaci vin al la vero.

Plenigado de amastombo en Mariupol, marto 2022. Bildofonto.

La vero ne estas kolekto de faktoj. Ĝi ankaŭ ne estas serio de sloganoj aŭ simplaj formuloj. Ĝi estas vasta horizonto de emocioj, de spertoj, de doloro. La vero ne povas "aparteni" al iu ajn persono aŭ flanko. Ĝi ja loĝas en ĉiu el ni, tamen nur parte. La vero estas pli granda ol ni, ĝi estas pli alta ol ni, kaj ni povas scii ĝin nur konante unu la alian. Ni ne kaptos ĝin alie. Se ni pensas, ke ni faros, ni nur trompas nin mem. Ni ne povas aliri ĝin sole. Sed, se ni aŭskultas unu la alian, mi kredas ke ni povas. Kaj mi kredas, ke en la vero, kune, ni povas trovi tiun eviteman pacon. Ne nur mi, sed ĉiuj el ni, kiuj suferis.

Por levi nin ĉiujn al la vero, mi volas konsideri la tragikan kazon de Mariupol.. Ĉi tiu lastatempe prospera kaj bela haveno ĉe la Azova Maro nun kuŝas en ruinoj. Miloj da ĝiaj civiluloj pereis, centoj da miloj pli foriris, inkluzive de miaj amikoj. Dum la fruaj semajnoj de la batalo por la urbo en 2022, kiam miaj amikoj estis kaptitaj tie senkomunikaj, mi vivis en la ombro de la necerteco ĉu ili restis vivantaj. Per pura riĉaĵo, ili pluvivis.

Mi ne intencas transdoni la tutan veron de Mariupol en ĉi tiu peco. Mi neniam povus en unu artikolo aŭ libro, nek iu alia povus. Mi ŝatus nur rilatigi la perspektivon de miaj amikoj kaj pripensi ĝiajn implicojn. Mi kredas, ke ilia sobra perspektivo, kiun mi ne trovis raportita aliloke, meritas esti elmontrita; Mi forte suspektas, ke ĝi estas multe pli disvastigita ol la nuntempa amaskomunikila kovrado de Mariupol implicus. Tuj, mensogante la nuntempe regantajn maniĥeajn iluziojn, la rakonto de miaj amikoj malkaŝas la veran naturon de ĉi tiu milito: doloro, disociiĝo kaj spirala perforto.

Por skribi pri ĉi tiu katastrofo, la tragedio de Mariupol, oni devas alpreni gravan respondecon; precipe mi, kiel eksterulo. Mi faras. Mi sentas la gravecon de la vero, kaj ĝi kortuŝas min.

La proksimuma milita situacio en la regiono ekde la 7-a de aŭgusto. La milito muelas plu. Bildofonto.

MARIUPOLO

La tragedio komenciĝis en la printempo de 2014. Laŭ miaj amikoj, la plimulto de la civitanoj de Mariupol, kiel la plej multaj loĝantoj de orienta kaj suda Ukrainio, estis timigitaj de la Majdana Revolucio en la ĉefurbo de Kyiv, populare rigardata kiel Usono- apogis puĉon, kaj la novan registaron kiu venis al potenco. La kialoj estis pluraj, inkluzive de la perforta konkludo de la revolucio kaj la malamikeco direkte al rusa identeco inter kelkaj el la manifestacianoj kaj la politikistoj kiuj heredis la ŝtaton. Kontraŭ-Maidan-manifestacioj aperis en Mariupol en respondo, origine ĉe la iniciato de senarmaj civiluloj. La naŭa de majo, la datreveno de la venko de Sovetunio super Nazia Germanio, atestis la plej tumulton. La tago, bedaŭrinde, kulminis per sangoverŝado kaj flamoj.

La kurso de la eventoj estas pridisputata, neeviteble. Tre malglate rakontita, la tipa rakonto inter lokuloj diras ke kontraŭ-Maidan separismaj aktivuloj okupis la centran policejon kun la kunlaboro de la lokaj sekurecaj strukturoj. La registaro en Kyiv sendis soldatojn por restarigi kontrolon. Membroj de la naskiĝanta Azov Battalion, kies insigno portas kaj ukrainajn kaj naziajn simbolojn, volontulis sian asistadon. La rezulta kolizio postulis la vivojn de pluraj Mariupol-polico, civiluloj, kaj ukrainaj batalantoj kaj lasis pli da ŭounded. La loĝata konstruaĵo brulis malsupren post daŭrigado de forta fajro de ukrainaj trupoj. Tamen, tiuj fortoj finis forlasi la grandurbon kaj du tagojn poste, la 11-an de majo, separismaj aktivuloj prizorgis kelkajn balotejojn en Mariupol por la referendumo pri la estonteco de Donecka provinco. Laŭ miaj amikoj, same kiel la oficialaj rezultoj, la plej multaj civitanoj de Mariupol partoprenis en la referendumo, kaj la plimulto de kiuj partoprenis jese voĉdonis pri la ununura demando, "Ĉu vi subtenas la deklaron de ŝtata aŭtonomio de la Donecka Popola Respubliko?" Propagandantoj de ĉi tiu vojo ĉefe atendis ke la Donecka Popola Respubliko (DPR) alirus al la Rusa Federacio per alia referendumo sekvata ene de monatoj.

Batalantoj de la Azov Bataliono. Blua kaj flava estas la naciaj koloroj de Ukrainio, dum la centra simbolo estas spegula reflekto de la Wolfsangel portata de la nazioj. La sunrado en la fono estas blanka versio de la Nigra Suno, emblemo originanta ĉe la nazio Schutzstaffel. Bildofonto.

La brulanta centra policejo de Mariupol la 9-an de majo 2014. Bildofonto.

Mariupol-lokuloj viciĝantaj por voĉdoni en la referendumo la 11-an de majo 2014. Bildofonto.

Tia referendumo neniam okazis, eĉ en la partoj de la regiono konservitaj de la DPR. En Mariupol ĝi estis malhelpita ĉiuokaze per la reveno de ukrainaj trupoj en junio. Pli furioza stratbatalado malimplikis, kvankam Mariupol evitis la artileriobatalojn kiuj ruinigis areojn de proksimaj urboj. La DPR milicsoldatoj kaj aktivuloj en la grandurbo estis finfine subpremitaj. Politikistoj kaj sekurecstabo kiuj helpis al la DPR estis forsenditaj aŭ arestitaj. Tiel falis la DPR en Mariupol. La konservado de la ukraina registaro de Mariupol perforte, kun kritika okcidenta subteno, tamen ne reprenis la korojn de civitanoj. La plej multaj daŭre esperis aliĝi al Rusio dum almenaŭ du aŭ tri pliaj jaroj, diras miaj amikoj. Poste, kontento kun la trajektorio de la grandurbo de evoluo kaj timo ĉe la perspektivo de milito venkis super Mariupolites, kaj la deziro al rusa suvereneco malpliiĝis. La bataloj en la regiono dume ne ĉesis, kompreneble. Ukrainio rigardis la teritorion retenitan fare de la DPR kun kritika subteno de Rusio, inkluzive de la multmilion-persona grandurbo de Donecko, kiel okupite, dum la DPR tenis la saman vidon de la teritorio de la origina Donecka provinco retenita fare de Ukrainio, inkluzive de Mariupol. Batalhaltoj ne tenis. La sango daŭre fluis.

Antaŭtagmeze de la dudek-kvara de februaro 2022, la kvarcent mil homoj de Mariupol volis vivi. La urbo ne vidis perforton ekde 2015. Ĝia ekonomio prosperis. Civitanoj ĝenerale protestis kontraŭ la ĉeesto de soldatoj en la grandurbo, precipe de batalantoj de la Azov Bataliono, nun parto de la Nacigvardio de Ukrainio. Ili ankaŭ indignis pri la lastaj ukrainaj registaroj pro tio, ke ili faris serion da tutlandaj limigoj al la rusa lingvo. Tiu ĉi politika tagordo provokis grandan koleron en la urbo. Tamen, Mariupolites aerumis siajn plendojn apogante por-rusajn partiojn en elektoj, kaj la vasta plimulto deziris aŭ almenaŭ kontentiĝis resti parto de Ukrainio. Ili ne deziris renverson de sia kondiĉo, renverson de la paco. Ili ne plu aspiris aliĝi al Rusio. Sed la rusa gvidantaro ne ĝenis demandi al Mariupolites. Frumatene la 24-an de februaro la antaŭeniĝo sur Mariupol komenciĝis de pluraj direktoj.

La Armitaj Fortoj de la Rusa Federacio kaj la subulo Donecka Popola Milico ĉirkaŭis la grandurbon ene de du semajnoj. La batalado ĉesigis movadon en kaj eksteren de la grandurbo kaj difektis alttensiajn kurentkonduktilojn. La loĝantoj kiuj restis estis fortranĉitaj de la ekstera mondo. Mariupol esence iĝis nigra skatolo. Laŭ miaj amikoj jen kiel sangis aŭ pereis dekoj da miloj, kiel disrompiĝis la esperoj de amasoj pli, kial hodiaŭ Mariupol estas malpli urbo ol kadavro.

Mallonge dirite, estis pafado ĉie, de ambaŭ flankoj, kaj la pafado ne cedis. Rusaj kaj DPR-soldatoj pafis sur "supozitajn" ukrainajn poziciojn. Ili ŝprucis multajn lokojn kie ukrainaj soldatoj povus estinti. La unua ne celis skrupule aŭ "kontrolis" ĉiun celon—tute ne. Aliflanke, ukrainaj soldatoj emis bati rusajn kaj DPR-poziciojn de la plej bonaj vidpunktoj: balkonoj sur la pli altaj etaĝoj de loĝkonstruaĵoj, kiujn ili eniris neinvititaj, milde dirite. La maniero kiel la malamikecoj estis kondukitaj en popolriĉa urba medio kaŭzis enorman morton kaj detruon, tamen la teruro donis paŭzon al neniu flanko. Ĉiu traktis "pli altan" kialon.

Malamikaĵoj en Mariupol. Bildofonto.

Poste estas la angora demando pri evakuoj el Mariupol. Miaj amikoj ne scias ĉu rusaj kaj DPR-fortoj sindetenis de malobservo de intertraktataj humanaj koridoroj, tio estas, pli konkrete, ke ĉi-lasta ne pafis kontraŭ civiluloj fuĝantaj de la urbo. Ĉi tio estas ĉar nek miaj amikoj nek iliaj rilatoj atingis tiun punkton. Vorto de koridoroj ne atingis plej multajn loĝantojn de la urbo, memoras miaj amikoj. La koridoroj ankaŭ eble estis fikcio. Miaj amikoj neniam vidis la evakuajn busojn, proklamatajn de la urbestro de Mariupol, kiu dum semajnoj kredigis la mondon, ke li restas en la urbo, kiam vere li foriris baldaŭ post la 24-a de februaro. Homoj provis foriri en kolonoj kiujn ili organizis mem sed estis turnitaj fare de ukrainaj soldatoj ĉe transirejoj. Dekmiloj da loĝantoj, inkluzive de miaj amikoj kaj ilia rondo, estis tiel kaptitaj en la sieĝata urbo sen fluakvo, gaso, elektro, manĝaĵo ĝis rusaj aŭ DPR-soldatoj kaptis siajn kvartalojn kaj lasis civilulojn iri.

AMATIS ĜIS MORTO

Mi trovas, ke estas grava punkto por aprezi. La naturo de la batalo por Mariupol ne signifas, ke ambaŭ armeoj estas esence "depravataj", nek la lando aŭ nacio staras malantaŭ tiu armeo. Ne, ĉiuj armeoj agis en la nomo de patriotismo. Ĉiu metis landon kaj nacion unue. En ĉi tiu senco, ni ĉiuflanke povas bone daŭre altigi la heroaĵojn de niaj "defendantoj" kaj funebri la perdon de "niaj", la homoj de Mariupol. Nia patriotismo hazarde kontentigas nin ĉiujn escepte de ĉi tiuj “tre propraj” niaj, kiuj, ŝajne, montriĝis nenies.

Nia patriotismo malsukcesis la homojn de Mariupol ĉar ĝi signifis ke armeaj celoj havas prioritaton super civilaj vivoj. La rusaj kaj DPR-armetrupoj devis urĝe preni Mariupol por ekstermi la malamikreziston tie kaj plene kontroli la Azov-marbordon de Krimeo ĝis Donbaso. Pli gravis fini la laboron rapide kaj tute ol protekti civilulojn koste de pli da viktimoj inter trupoj en pli proksima, pli diskriminacia batalo. Cetere tio estis milito, kaj en milito homoj mortas. La ukrainaj armetrupoj, dume, devis plilongigi sian reziston en Mariupol kiel eble plej longe por deviigi malamikajn fortojn de aliaj aksoj kaj kaŭzi kiel grandajn perdojn al la malamiko kiel ili povis. Eĉ se la malamiko montris nur malmulte da kompato, konservi Mariupolites por homaj ŝildoj estis preferinda ol havi neniujn ŝildojn entute. Ukrainaj trupoj verŝajne blokis eliron de la grandurbo ankaŭ pro ideologiaj kialoj, ĉar la malamiko ĉirkaŭis la grandurbon kaj estis tre eble ke civiluloj rifuĝus en malamik-tenita teritorio, kiu estintus vidita kiel ŝtatperfido. Ĉi tio estis milito, ĉiuokaze. En milito homoj mortas.

Sed, kiel miaj amikoj substrekas al mi, la homoj de Mariupol dezirus ne morti. Ili dezirus tute eviti la suferadon. Miaj amikoj diras al mi, ke ili preferus havi siajn amikojn vivi ol esti "liberigitaj". Ili preferus, ke infanoj ne estus orfigitaj ol Mariupol ricevis la distingon de "Heroo-Urbo de Ukrainio" kiel rekono de la "heroeco" de ĝiaj homoj. La infanoj, preskaŭ certe, hodiaŭ preferus havi gepatrojn ol heroojn, de iu ajn lando. Tamen ili ne faras, ĉar ĝi ne estus en la intereso de ambaŭ militantaj nacioj.

Legante ĉi tiun pecon, eble civitanoj de Ukrainio, aŭ de landoj, kiuj armee aŭ politike subtenis Ukrainion, kaj civitanoj de Rusio, inkluzive de civitanoj de la ekde enkorpigita DPR, sentas konsterniĝon pro la ideo ke nia propra flanko portas ion pli ol minimuman respondecon por la teruro en Mariupol, kiu ajn estu "nia flanko". Tio, kion mi menciis, estas nur la komenco, kompreneble; miaj amikoj rakontis al mi pri pliaj eraroj kontraŭ la homoj de Mariupol faritaj de ambaŭ flankoj, sed mi ne priskribis tiujn eĉ pli terurajn okazaĵojn ĉar ili ne estis centraj en la ĝenerala rakonto—krom, nature, por la viktimoj kies vivoj estis detruitaj. Mi ja esperas, ke ni, kiuj havis la sorton esti ekstere, restu kapablaj je bedaŭro.

La teruro, kiun ni devus senti, venas de la logika sekvo de "ne-minimuma" respondeco, aŭ, pli rekte, kulpo. Unuflanke, se la rusaj civitanoj inter ni enhavus pli da suspektoj pri niaj supozoj, tiam ni konscius, ke Mariupolites ne revis pri "liberigo" kaj neniam alprenus ĉi tiun vidpunkton de milita agado dum ili vivus. Ni ankaŭ ekkomprenus, post kiam la "liberigo" komenciĝis, ke, dum la aferoj iris, niaj trupoj "liberigis" ilin ne nur de ukraina aŭtoritato, sed ankaŭ de siaj hejmoj, iliaj rilatoj, kaj finfine, en multaj kazoj, ilia ekzisto sur ĉi tiu tero. Aliflanke, se la ukrainaj kaj okcidentaj civitanoj inter ni estus farinta pli da pridubado de niaj propraj supozoj, tiam ni komprenus ke ne Rusio, almenaŭ ne sole, malhelpis Mariupolites savi sin de la batalado. En la fino, en ambaŭ scenaroj, pli da Mariupolites estus vivantaj hodiaŭ.

Ili ne estas, tamen, ĉar la plimulto el ni neniam pridubis niajn antaŭjuĝojn, eĉ ne momenton. Sed kial ne? Kial ni ne rimarkis, ke nia flanko faris agojn de objektiva krueleco? Kial ni tiom rapide —eble tro rapide— rimarkis, kiam la malamiko semis suferon, sed kiam niaj samlandanoj faris la samon, ni nenion vidis?

VERO ESTAS DOLORO

Ni neniam vidas nian propran reflektadon en la sango ĉar nia vizio estas malklarigita de doloro. Ĝi estis de la komenco mem. Ni ĉiuj sentis, en tiu komenca momento de tumulto, atakon kontraŭ nia identeco, kontraŭ niaj amatoj, kontraŭ nia hejmo. Ni komencis dolori. Sed ni doloras dise ĉar ni doloras pro malsamaj identecoj, malsamaj amatoj kaj malsamaj hejmoj, aŭ tiel ni pensis. Ni perceptis la minacon unu de la alia ĉar, bedaŭrinde, la homa naturo devas timi "la alian." Homa naturo ankaŭ devas deturni sin de "la alia". Ni fatale ĉesis nian komunikadon, ne ke ĝi iam estis aparte forta dekomence. Ni kredis, ke ni estas solaj, ĉar "la alia" perdis sian homan vizaĝon. Ĝi perdis sian propran konscion, sian moralecon, la legitimecon de siaj bezonoj, kaj, finfine, la rajton je vivo. Ĉar dum la perforto disvolviĝis, "la alia" neresolveble alprenis la vizaĝon de "la malamiko". La doloro de la komenca ellasilo kaj poste la doloro de la perforto ŝlosis nin kaj "la malamikon" en mondoj aparte.

Okazis fizika divido, certe. Antaŭ la fino de la somero de 2014, sang-trempita frontlinio aperis en Donecka provinco kiu apartigis Doneckon de Mariupol, kaj Kyiv. Ĉi tiuj urboj finiĝis en la manoj de kontraŭaj "flankoj", kaj transiri la linion de kontakto estis malfacila kaj eble danĝera. Homoj plejparte ĉesis interagi kaj eĉ iam vidi tiujn, kiuj vivis super la linio.

Sed la fatala divido estis psikologia, ĉar homoj ambaŭflanke komprenis la urbon trans la fronto en Donecka provinco, ĉu Donecko, ĉu Mariupol, por esti "okupita" kaj kredi ke ĝia "liberigo" estis kaŭzo, por kiu meritas morti, kaŭzo. indas mortigi por. Evidente malkongruaj, ĉi tiuj novaj, fervore tenitaj mondkonceptoj kune reduktis la urbojn kaj iliajn loĝantojn al efikaj objektoj de "liberigo". Donecko, Mariupol, kaj aliaj grandurboj en la regiono perdis la rajton al paco. Iliaj loĝantoj perdis la rajton je vivo. Kaj, kiel ni tragike vidis, ne nur ili. Ĉar la psikologia disiĝo kuras ankaŭ inter Kyiv kaj Sebastopolo en Krimeo. Ĝi kuras inter Ĥarkovo kaj Belgorodo. Jes, ĝi eĉ kuras inter Moskvo unuflanke, kaj Bruselo kaj Vaŝingtono aliflanke. Donecko, Mariupol, Ĥarkovo kaj la aliaj urboj jam malpurigitaj de milito aŭguras la multe pli totalan detruon, kiu neeviteble atendas la ceterajn el ni, ĉu ni atendus ĝin aŭ ne, krom se ni rigardas preter niaj antagonismaj mondkonceptoj en la okulojn de unu la alian.

La Donecka regiono iĝis dividita, kaj la malsamaj partoj "okupitaj" de unu aŭ la alia flanko. La teksto tekstas, "Kelkaj kriis, 'Ĉi tio estas nia lando!' Aliaj kriis: 'Ne, ĝi estas nia!' La lando flustris, "Vi estas ĉio mia...'" Bildofonto.

Tamen, ni ne faras. Nia rigardo neniam renkontas. Ni restas fermitaj dise en falsaj mondoj de senkulpeco kaj justeco. Kaj la muroj de ĉi tiuj malliberejoj estas dikaj.

Kiam nia flanko estas akuzita pri malbono, nia unua reago estas malakcepti la raporton kiel malvera. Ĉi tio validas eĉ se malvarma milita logiko montras la respondecon de nia flanko, eĉ se ĉeestantaj raportoj faras la samon, eĉ se multaj tiaj rakontoj pri similaj okazaĵoj ekzistas dum la longa daŭro de la milito, kio plifortigas la verŝajnecon de almenaŭ la ĝenerala temo. Kompreneble, ni estas kuraĝigitaj de la tuta apartigo de la informspaco kiel rezulto de universale partiaj amaskomunikiloj kaj sociaj amaskomunikiloj fragmentigitaj en eĥĉambrojn. Ĉi tiu vasta nevidebla muro, kiu disigas la informan spacon, blokas atestojn, kiuj kontraŭdiras niajn antaŭjuĝojn kaj kaptas nin per misformitaj aŭ klare falsaj kontraŭaj "atestoj" pri la ofendoj vere faritaj de nia flanko.

Sed kio estas pli ruiniga estas ke eĉ se tia "malfavora" pruvo iel atingas nin, kaj eĉ se ni iel suspendas nian ideologian supozon de la perfekta virto de nia flanko, ni ne turnas sin al pento. Ne, anstataŭe ni nombras kadavrojn. Ni kalkulas kiom da "iliaj" mortis kompare kun kiom da "niaj". Se "niaj" nombroj estas pli altaj, tiam "iliaj" mortintoj ne gravas. Se "niaj" nombroj hazarde estas pli malaltaj, tiam ni trovas iun alian mezuron per kiu "eliri antaŭen", eble la longecon en jaroj de nia suferado. Finfine, "iliaj" mortintoj neniam gravas. Ni diras: "Sed rigardu, kion ili faris al ni!" "Ilia" malfeliĉo estas do vere ne tiel terura, "objektive." Fakte, ĝi estas vere nenio. Eble, se io ajn, ĝi estas meritita.

Ni estas tamen konvinkitaj, ke ni mem ne meritas suferi. Ni pravas, kompreneble! Tamen nur parte, ĉar la vero estas, ke neniu meritas suferi. Rekoni ĝin povas komence sentiĝi same dolora kiel nia nuna realo, sed la vero estas, ke la sufero de la alia flanko ne estas pli meritita ol la nia. La vero estas, ke infanoj de neniu flanko "meritas" sperti militon kaj morti. La vero estas, ke tamen ambaŭflanke infanoj mortis kaj ni senfine suferis.

La vero, finfine, estas, ke venkite per nia propra doloro, ni preteratentas la doloron, kiun ni kaŭzas al la alia flanko, kaj foje rekte al "nia." Ni deturnas niajn okulojn kaj fermas niajn korojn dum daŭre mortigas unu la alian, inkluzive de niaj infanoj. Ni ignoras, senkulpigas aŭ ĝojas pri la mizero, kiun ni faras.

Do ni daŭre mortas. Jes, kvankam ni eble ne konas la veron, la vero ne indulgas nin. Ne gravas, ke ni ne vidas la veron tia, kia ĝi estas, ke ni "konas" alian "veron" anstataŭe, ke ni ĉiuj insistas pri nia senkulpeco. Ĉu ni vidas aŭ ne la sangon sur niaj manoj, ĝi estas tie, kaj ni daŭre suferos la sekvojn ĉar la vero ankaŭ havas teruran vizaĝon. Ĉi tiu vizaĝo estas la freneza spiralo de perforto, kiu daŭre ekbruligos vojon de detruo, turniĝantaj ĉiam pli kolere kaj sovaĝe, ĝis aŭ ni finfine vekiĝos aŭ neniu restos. Ĉi tiu spiralo de perforto estas la frukto de la doloro, kiun ni suferis, la semo de la doloro, kiun ni poste suferos. Se doloro estas la animo de la milito, tiam ĉi tiu spiralo estas ĝia severa korpo, pli difektita kaj pli kruela kun ĉiu tago.

La senbrida perforto malmoligas la konvinkojn ĉiuflanke, ke kunvivado estas simple neebla. Ĉiu flanko fariĝas pli certa, ke la alia estas implacebla minaco al ĝia sekureco. Timo regas. Ne estas atendo pri la prudento de la alia flanko, do ĉiu flanko decidas, ke la sola solvo estas venki la minacon, tute neniigi la malamikon. Ĉi tio estas la logiko de la konfuzita cerbo de la milito, sklavigita al la korpo sed igante ĝin des pli malespera.

Kaj la spiralo de perforto fariĝis ja malespera. Ĝi ruinigis Mariupol en unu el siaj plej koleraj turnoj ĝis nun. Krom la amplekso de la perdo, kio estas rimarkinda pri ĉi tiu kazo estas, ke ambaŭ flankoj portas nedubeblan respondecon. Tio estas malpli evidenta en la senŝeligado de Donecko aŭ Ĥarkovo, ekzemple, kie la ukraina aŭ rusa armeo, respektive, pafas sur la grandurbo laŭkaprice, sed civiluloj rajtas evakui en la malantaŭon (ne ke tiuj situacioj estas malpli malbonaj) . Mi ne vidas virton juĝi, kiu flanko estas "pli kulpa" por la sorto de Mariupol; principe, ĉiu havis la eblon ŝpari la vivojn de Mariupolites, kaj ĉiu elektis alie. Ĉi tiu fakto devas esti aprezita, ĉar ĝi elmontras la miton de "senkulpa" militado kaj "neevitebla" morto, kiu formas la toksan sed ebriigan aeron de niaj falsaj mondoj.

La vero estis ĝuste antaŭ niaj okuloj. La atestoj de miloj da pluvivantoj estas ekstere. Ĉio estas tie. Tamen ni serĉis, kredis, kaj ĉagrenis nur parton de la vero ĉar la ceteraj, laŭ unu maniero aŭ alia, "pravigus la malamikon." Efektive, mi kuraĝas diri, ni ĉiuj traktis kiel "malamikon" eĉ la plimulton de Mariupolites pro ilia malvolo sangi kaj morti pro niaj iluzioj en infero de nia propra kreado. Tial ne, neniu el ni havas la rajton nomi la homojn de Mariupol "niaj". Mi bedaŭras, vere, sed ni ne faras.

LA VERO LIVEROS

Por aboli nian malbonon kaj apation por la homa vivo, por deteni la spiralon de perforto, por transdoni nin al la vero, mi petegas nin refoje trakti unu la alian ne kiel "malamikon", sed kiel la homoj ni estas. La doloro ĉe la koro de la milito tradukiĝas en la timo kaj malfido ĉe ĝia nervocentro ĉar ni rifuzas komuniki, kunlabori, simpatii, montri kompaton unu al la alia. Se ni senŝeligas la tavolojn de ideologio, ni vidos, ke tiu rifuzo ja estas decido. Tiel longe kiel ni elektas rifuzi unu la alian, ni elektas militon. Sed milito ne estas kaj neniam estos neevitebla.

Jes, ni estas profunde, mi scias. Ni estas en koŝmare profunde, tamen kiom ajn profunde ni iros, la esenco de la milito neniam ŝanĝiĝos. Prefere, ĝi nur fariĝos pli esenca, ke ni ŝanĝu, ke ni akceptu unu la alian kiel homojn ne malpli senenhavajn kaj vundeblajn ol ni mem. Ĉiam pli urĝos, ke ni reakiru nian kredon unu al la alia, ambaŭ flankoj, kune. Nur bona fido savos nin ĉiujn el ĉi tiu infero. La milito instruis, ke aŭ ni vivas kune aŭ ni mortas kune.

Ni komencu komuniki unu kun la alia. Ĉiu el ni parolu kun iu de la alia flanko. Povas ŝajni, ke nenio restas por priparoli post la tuta morto. Tio estas malĝusta. Ni parolu pri la tuta vivo. Ni parolu pri ni mem, ni parolu pri la infanoj ankoraŭ vivantaj en niaj urboj, ni parolu pri niaj samlandanoj uniformitaj, kiuj nun restas sur ĉi tiu tero, sed kiuj ĉiutage promenas apud la valo de la morto. Kiom pli da homoj devas morti ĝis ni komencos kalkuli niajn vivantojn kun la sama zorgo kiel niaj mortintoj?

Mi konfesas, ke mi ne atendas nun multe da simpatio por la ideoj, kiujn mi eldiris. Mi ne atendas multan komprenon. Mi humile petas nin ĉiujn purigi niajn korojn de malbono kaj lerni de aliaj, ke la milito, en ĝia kerno, estas neniu persono aŭ flanko malbono, sed nur doloro, doloro kiu naskas pli doloro, kaj pli, kaj pli en katastrofa. disvolviĝo de eventoj, kiuj ĉagrenas ĉiujn. Ĉi tio, mi devus klarigi, estas ne malatenti tiujn, kiuj ricevas profiton el alies doloro; tiaj friponoj emas teni la bridojn de potenco ĉiuflanke kaj nekontesteble ludas influan rolon en la tragedio, sed ili estas finfine oportunismaj pendeblaj, por tiel diri, prefere ol la protagonistoj. La lastaj estas ni, kiuj vivis honeste, aŭ kiuj ŝatus pensi tiel.

Ĉar ni ne kapitulacis nin al la vero de la milito, la plena, nesondeble dolora vero, sed mi petas, ke ni faru. Mi petas, ke ni kapitulacigu nin al la vero prefere ol reveni al krueleco, fiero kaj iluzio. Mi kredas je ni. Mi profunde kredas, ke ni povas transcendi niajn kruelan instinktojn. Mi kredas ke ni povas aprezi ke vero transcendas landon. Fakte, tiel longe kiel ni evitas la veron, ni detruas niajn landojn. Mi preĝas, ke ni vidu. Mi preĝas, ke ni vidu la veron kaj liberigu nin de la terura jugo de milito!

Я прошу прочитать это эссе до конца и с открытым сердцем. Если прочитать только часть или с закрытым сердцем, то смысл эссе вас минует. Принесло боль писать это произведение, и принесет боль читать. Однако я считаю, что представленное свидетельство и уроки, которые оно нам внушает, должны должны. Боль от чтения, надеюсь, созиждет ясность и в итоге, возможно даже намного позиждет ясность и в итоге, возможно даже намного позиждет, спетронже, спель от чтения.

 

«Истина сделает вас свободными.» Je Marto 8:32

 

Те смертельные вещи, которых не видим

 

ENKONDUKO

 

Когда дорогие тебе люди живут и сражаются по обе стороны фронта, война приобретает обретает обретает онсобет оброгие тебе люди живут и сражаются по обе стороны фронта. Она не кажется правильной, оборонительной или священной. Она просто жестока. Ты читаешь между строк, слушаешь между лозунгами, смотришь между водруженныма фл. Ты повсюду ощущаешь утрату. Для тебя нет побед, нет чувства справедливости. Иногда ты чувствуешь гнев, но ненадолго. В основном ты испытываешь боль. Ты испытываешь такую ​​глубокую, неизбывную боль, которая тянет тебя на дно земли. Твои близкие с обеих сторон часто относятся к тебе с подозрением или даже обвинорон часто относятся к тебе с подозрением или даже обвинотоют в тетоют угих». Ты чувствуешь, что ты в ловушке, что ты на ничейной земле, отчаянно уворачиваештьд зого земле о направления, но все же подрываешься на мине, которой ты не можешь избежать, митнешься на мине, которой ты не можешь избежать, митне, косвленя косвления и враждебности твоих близких по отношению к тебе, а их ненавистью друг к другу. И в этом пылающем аду понимаешь войну. Война — это не тирания и не героизм, не в ее кровоточащей сущности, не для тебя. Война — это травма. Война — это боль от начала до конца. Это много разных слоев боли. И ничто иное.

 

Беспокойство о людях с обеих сторон меняет твой взгляд на события. Когда твои близкие стоят по разные стороны баррикад, чтобы защитить свои города и сели и сельна бстрелов, грандиозные объяснения войны становятся менее значимыми. Пропаганда и откровенная ложь с обеих сторон теряют свое влияние. Вместо того, чтобы рассматривать осаду или нападение как часть какой-то великой истоть вия, стоть вия и, какие они есть. Ты видишь смерть и разрушение. Ты видишь безумную спираль насилия. Приукрашений нет. Смотришь на развалины, на торопливо вырытые братские могилы, на выживших, огорченныта хой огорченнытые вырытые братские могилы детей, и не пытаешься увидеть тот или иной смысл. Нет смысла, есть одна боль. Ты не стремишься прославить или приуменьшить ничего из этого несчастья. Просто смотришь и жалеешь. Ты не спрашиваешь, кто совершил это зло, не спрашиваешь, где это случилось, не свершил это зло, не спрашиваешь, где это случилось, не спрашиваешь, не спрашиваешь ивали жертвы. Ты ничего не пытаешься доказать. Ты стремишься только обнаружить истину. Отдать себя истине.

 

Заполнение братской могилы в Мариуполе в марте 2022 года. Источник фото.

 

Истина — это не набор фактов. Это не набор лозунгов или простых формул. Это необъятный горизонт эмоций, переживаний, боли. Истина не может «принадлежать» какому-то одному человеку или стороне. Она, да, живет в каждом из нас, но только отчасти. Истина больше нас, она выше нас, и мы можем познать ее, только познав друг друга. Мы не поймем ее иначе. Если мы думаем, что поймем и так, мы только обманываем себя. Мы не можем достичь истины сами. Однако если мы послушаем друг друга, я верю, что сможем ее достичь. Более того, я верю, что в истине мы сможем вместе найти тот долгожданный мир. Не один я, но и все, кто пострадал.

 

Ради приближения всех нас к истине, как я ее понял, я желаю рассмотреть случай Мариуполя. Тысячи его мирных жителей погибли, еще сотни тысяч уехали, в том числе и мои друзья. Эта недавно процветающая и красивая гавань Азовского моря сейчас лежит в руинах. В первые недели битвы за город 2022 года, когда мои друзья оказались застрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими тастрявшими ом, я жил в тени неуверенности, были ли они живы. Чисто благодаря везению, они выжили.

 

Я не собираюсь передать в этом эссе всю истину о Мариуполе. Я никогда не смог бы этого сделать в одной статье или книге. Ни я, ни кто-либо другой. Я здесь хотел бы лишь представить точку зрения своих друзей и поразмышлять нандеч нанд еч. Я полагаю, что их трезвый взгляд заслуживает того, чтобы его осветили. Более того, я сильно подозреваю, что такого рода взгляд гораздо более распространее распространее распространеваю, что такого рода взгляд гораздо более распространее распространен, что такого рода взгляд гораздо современным репортажам о Мариуполе СМИ. В то же время, рассказ моих друзей опровергает господствующие в сей день манихейские манихейские манихейские манихейские зей опровергает господствующие обнажает истинную природу этой войны — боль, разобщенность и возрастающее насилие.

 

Чтобы написать об этой катастрофе, о трагедии Мариуполя, непременно следует взять на взять на всять на всять на всять на поля сть. Особенно мне, как постороннему. Я беру на себя такую ​​ответственность. Я ощущаю весомость истины, и она движет мной.

 

La

Примерная военная обстановка по состоянию 5 августа 2022 года. Война тягостно продолжается. Источник карты.

 

МАРИУПОЛЬ

 

Трагедия началась весной 2014 года. Согласно рассказам моих друзей, большинство мариупольцев, как и большая частьшая частьшая частьшая частьшая частеть жастетво мариупольцев ины, были встревожены киевским Евромайданом, популярно воспринятым как государственный перевеный перш популярно итоге Евромайдана новой властью. Причин тревоги было несколько, в том числе кровопролитное завершение Евромайдана и вромайдана и вромайдана и вромайдана и вромайдана и вромайдана и вромайдана и враводи му русскому со стороны некоторых митингующих и политиков, которым достались институты власти. Следовательно, в Мариуполе возникли антимайдановские демонстрации, изначально по итницо по итницо ибовские х жителей. Девятое мая было самым бурным. День, к сожалению, закончился кровопролитием и пламенем.

 

Ход событий оспаривается, конечно. Очень грубо говоря, согласно нарративу, распространенному среди большей части местные местные местных местраненному среди сепаратистские активисты заняли здание городского управления милиции при содействии этоий жицими жиэтого. Правительство в Киеве отправило войска, чтобы вернуть контроль над зданием. На помощь вызвались бойцы недавно образовавшегося батальона «Азов», на знакацы недавно образовавшегося батальона «Азов», на знакацы недавно разовах разовавшегося ует как украинская, так и нацистская символика. В результате столкновения погибло несколько мариупольских милиционеров, мирных житних жителел, милиционеров еще больше получило ранения. Занятое здание сгорело после сильного обстрела со стороны украинских структур. Тем не менее, украинские силы покинули город после всего. Через два дня, 11 мая, сепаратистские активисты организовали в Мариуполе ряд избиратистские активисты организовали в Мариуполе ряд избиратетельд избиратетлььд ныратель вали ия референдума о будущем Донецкой области. Согласно рассказам моих друзей, и официальным итогам, большинство мариупольцев польцев польцев польцев прехрузев е, и большинство участвовавших проголосовало утвердительно по единственному вопроствавших проголосовало утвердительно по единственному вопроственному вопроственному вопроства — «Поди води дарственной самостоятельности Донецкой Народной Республики?» Сторонники такого решения большей частью ожидали, что Донецкая Народная Респубная Респусовли сдетью ожидали кой Федерации путем второго референдума, который состоится в течение нескольких месяцев.

 

Бойцы батальона «Азов». Символ в середине — это зеркальное отражение нацистского вольфсангеля, а солнечное зеркальное отражение нацистского вольфсангеля, а солнечное зеркальное отражение нацистского вольфсангеля, а солнечное зеркальное отражение нацистского вольфсангеля т «Черного Солнца», который являлся символом нацистского СС. Источник фото.

 

Горящее здание городского управления милиции в Мариуполе 9 мая 2014 года. Источник фото.

 

Мариупольцы голосуют на референдуме 11 мая 2014 года. Источник фото.

 

Такой референдум впоследствии так и не был проведён, даже в тех частях региона, котосторы проведён. В Мариуполе второму референдуму все же помешало возвращение украинских сил в июне. Завязались более ожесточенные уличные бои, однако Мариуполь избежал артиллеренные уличные бои, однако Мариуполь избежал артиллерийскорих прийскорих х районы близлежащих городов. Ополченцы и активисты ДНР в Мариуполе в конечном итоге были подавлены. Политики и силовики, перешедшие на сторону ДНР, были уволены или задержаны. Таким образом пала ДНР в Мариуполе. Однако силовое удержание Мариуполя с решающей поддержкой Запада украинским правитенским правителнским правительн силовое ца граждан. Большинство продолжало надеяться на присоединение к России еще как минимум два-три говеда, Большинство . В конце концов, удовлетворенность развитием города и страх войны возобладали над маренность развитием города и страх войны возобладали над маритием города йти в состав России угасло. Бои в регионе тем временем, конечно, не прекращались. Украина считала территорию, оставшуюся под ДНР с решающей поддержкой России, вокраина под ДНР с решающей поддержкой России, вкраина сющей к, оккупированной, в то время как ДНР придерживалась той же позиции по территории ДНР придерживалась той же позиции по территории ДНР придерживалась той же позиции по территории ДНР придерживалась ной, включая Мариуполь. Перемирия не соблюдались. Кровь продолжала течь.

 

Накануне 24 февраля 2022 года все четыреста тысяч мариупольцев хотели жить. В городе не было боев с 2015 года. Местная экономика процветала. Мариупольцы в общем возражали присутствию в городе солдат, особенно бойцов бататалов батальов в городе солдат назад интегрированного в состав Национальной гвардии Украины. Горожане также возмущались последними правительствами Украины из-за ряда национиональ национальй ныриональ правительствами ования русского языка. Эта политика вызывала большой гнев в Мариуполе. Мариупольцы выражали свое недовольство тем, что поддерживали пророссийские партии на выб. Подавляющее большинство желало или хотя-бы не возражало оставаться в составе Украин. Оно не желало переворота своего благополучного состояния, переворота мира. Оно больше не мечтало присоединиться к России. Однако российское руководство не утрудило себя опросом мариупольцев. Рано утром 24 февраля началось наступление на Мариуполь с нескольких направлений.

 

В течение двух недель Вооруженные силы Российской Федерации вместе с подчиняющеные силы Вооруженные силы Р взяли город в кольцо. Боевые действия сделали въезд и выезд из города невозможными и повредили систему эсникбтрожными. Оставшиеся жители оказались отрезаны от внешнего мира. Мариуполь, по сути, стал черным ящиком. В понимании моих друзей, вот как увечились или погибли десятки тысяч, как были разнаде были разнаде вечились или погибли десятки тысяч , почему сегодня Мариуполь не столько город, сколько труп.

 

Вкратце — стреляли везде, с каждой стороны, и стрельба не стихала. Военные России и ДНР обстреливали «предполагаемые» украинские позиции. Они накрывали многие точки, где могли находиться украинские военные. Первые не прицеливались тщательно и не «проверяли» каждую цель, ничего подобного. С другой стороны, украинские военные, как правило, наносили удары по противнику с позицику с позицику с позицику с позицику с позицику с позицику с позицой военные, как правило, наносили удары го — с верхних балконов жилых домов, куда они заходили, мягко говоря, без приглашения. Такой образ ведения боевых действия в густонаселенной городской среде привел к немыслимыма горимимы однако кошмар не обескуражил ни одну из сторон. Каждая сторона преследовала «высшую» цель.

 

Боевые действия в Мариуполе. Источник фото.

 

Стоит еще мучительный вопрос эвакуаций из Мариуполя. Мои друзья не знают, нарушали ли силы России и ДНР согласованные гуманитарные котрные коттьдоры, тортьдоры, рывали ли эти силы огонь по мирным жителям, бегущим из города. Это потому, что ни друзья мои, ни их знакомые не добрались до этого этапа. Вести о коридорах не доходили до большинства жителей города, вспоминают мои друзья. Коридоры для них могли также быть фикцией. Мои друзья никогда не увидели эвакуационных автобусов, о которых объявлял мэр Марионных обусов притворялся миру, что он оставался в городе, хотя на самом деле он уехал вскоре после 24 фев. Мариупольцы пытались выезжать колоннами, которые сами организовывали, но их разжать колоннами, которые сами организовывали, но их разворачи разворачы а блокпостах. Таким образом, десятки тысяч жителей, в том числе мои друзья и их окружение, окатело влисово чной воды, газа, электричества, еды пока военные России или ДНР не взяли их квартали их квартали военные военные России или ДНР не взяли их квартали их квартали военные военные.

 

 

ЛЮБИМЫ ДО СМЕРТИ

 

Мне кажется, что есть важный момент, который нужно понять. Характер битвы за Мариуполь не означает, что та или иная армия по своей сути «портачана», сути «порочавна», срактер битвы за Мариуполь не означает ция, стоящая за этой армией. Нет, все армии действовали во имя патриотизма. Каждая ставила «интересы» государства и нации на первое место. В этом смысле, мы, люди с каждой стороны, вполне можем продолжать восхвалять подвиь подвиь ви налне можем акивать потерю «своих», то есть мариупольцев. Наш патриотизм всех нас удовлетворяет, получается, кроме этих самых «своих», которые, висимоь, висоньь и.

 

Наш патриотизм подставил мариупольцев, потому что благодаря ему военные цели возозобладда нозоб благодаря ему подставил мариупольцев нских. Войска России и ДНР должны были срочно взять Мариуполь, чтобы ликвидировать тарном срочно взять Мариуполь установить полный контроль над побережьем Азовского моря от Крыма до Донбасса. Было важнее справиться с задачей быстро и полностью, чем беречь мирных житетлей житетлей житетлей быстро и полностью ь среди военных в перестрелках более выборочных, зато на меньшем расстоянии. Во всяком случае, шла война, а на войне люди гибнут. Тем временем войска Украины должны были как можно дольше затянуть сопротивление в Можно в Можне силы противника с других направлений и нанести противнику как можно более значительтные поотивнику. Несмотря на то, что противник мало проявлял пощады, удерживать мариупольцев в качествед в качествед проявлял пощады очтительнее, чем вообще не иметь щитов. Украинские военные не давали людям покидать город вероятно и по идеологическим причинам. Противник окружал город и было вполне возможно, что мирные жители останутся на подтронтрой подтронтрой подронтров ии или поедут дальше, так или иначе не возвращаясь на родину в тяжелый для не не чтас, чтас чтолос, чтась ыми украинскими военными предательством. В любом случае, шла война. На войне люди гибнут.

 

Но, как подчеркивают мои друзья, мариупольцы не хотели бы погибнуть. Они хотели бы вообще избежать всего этого испытания. Мои друзья мне говорят, что они предпочли бы, чтобы их друзья остались живы, нежвели, нежвели. Они предпочли бы, чтобы дети не остались сиротами, присвоению Мариуполю звания звания Гораны» сиротами ь «героизма» его жителей. Осиротевшие дети почти наверняка предпочли бы иметь родителей, а не героев какой-либо страно страно. Однако у них родителей нет, потому что такое не было в интересах ни одной из воюющих нащих.

 

Читая это эссе, возможно, граждане Украины, или стран, поддерживающих Украину в окраину воелсном воелсно воелину ошении, и граждане России, в том числе жители уже присоединенной ДНР, испытывают трево, испытывают трево, испытывают трево ша собственная сторона несет большую, чем минимальную, ответственность за ужас, происшедший в Мариуполе — кем бы та «наша сторона» ни была. Все то, что я упомянул, это, конечно, только начало. Мои друзья мне рассказали о других преступлениях против мариупольцев той и другой сторос стония ь эти еще более жуткие случаи, так как для хода событий в целом они не имели централь, нтраль, нтраль естественно, для жертв, чьи судьбы были сломаны . Я правда надеюсь, что мы, которым посчастливилось оказаться вовне, все еще способлеть ж.

 

Тревога, которую мы должны испытывать, исходит из логического следствия «неминимальтног» следствия «неминимальтног» содит из , более точными словами — вины. С одной стороны, если бы те из нас, кто является гражданами России, относились болетим скеданами ожениям о ситуации, то мы бы поняли, что мариупольцы не мечтали об «освобождении» и жариупольцы не мечтали об «освобождении» и на вико осприняли битву за город, пока они живы. Мы бы также поняли, как только началось «освобождение», что по ходу дела наши волько началось «освобождение» ко от украинской власти, но и от их домов, от их близких и, в конечном счете, во многича во многих пы ия на этой земле. С другой стороны, если бы те из нас, кто является гражданами Украины или стран те из нас, кто является гражданами Украины или стран Запада, веляется ю наши собственные предположения, то мы бы поняли, что не Россия, по крайней мере не не Росложения, мы бы поняли, что не Россия, по крайней мере не не посложения ьцам спасаться от боев. В конце концов, при любом из этих сценариев сегодня больше мариупольцев оставалосы в оставалосв.

 

Однако их уже нет, потому что мы ни разу не подвергли сомнению свои предубеждения. А почему нет? Почему мы не замечали, как с нашей стороны совершались акты объективной жестокости? Почему мы так легко, может быть, слишком легко, замечали, когда враг причинял страдан страданкоя,страда ния,страда твенники делали то же самое, мы ничего не видели?

 

 

ИСТИНА ЭТО БОЛЬ

 

Мы никогда не видим собственного отражения в крови, потому что наше зрение затуманено бо. Так с самого начала. В тот первоначальный момент смятения мы все почувствовали посягательство на нашу идентич, ноствовали их, на наш дом. Нам стало больно. Но больно нам стало порознь, потому что мы болели за разные идентичности, за разна за зналхззны дома, по крайней мере, нам так казалось. Мы почувствовали, что угроза исходила друг от друга, потому что, к сожалению, природила друг от друга, потому что, к сожалению, природила вечалода бояться «другого». Природа человека также и предполагает отворачиваться от «другого». Мы роковым образом прекратили наши контакты друг с другом, не то чтобы они были осособес нынобы. Мы пришли к убеждению, что мы одни, ведь «другой» лишился своего человеческого облика. «Другой» в нашем видении лишился собственного сознания, собственной нравственности, правственности, правственности, правстого сознания бностей и, наконец, права на жизнь. Ибо по мере того, как разворачивалось насилие, «другой» безвозвратно приобрел облик «врагой». Боль от первоначального триггера, а затем боль от насилия заперла нас и «врага» в отрах ьмиь от насилия.

 

Произошло физическое разделение, безусловно. К концу лета 2014-го года в Донецкой области появилась пропитанная кровью линия фротонтал, Донецкой области появилась пропитанная кровью линия фротонтал Мариуполя и Киева. Эти города оказались в руках противоположных «сторон». Пересекать линию соприкосновения было трудно и, возможно, опасно. Люди в основном перестали иметь дело с теми, кто жил за чертой, и даже когда-либо иеть в.

 

Однако смертельное разделение было психологическим, ибо люди с обеих сторон пришонли, прихологическим ту сторону фронта в регионе, будь то Донецк или Мариуполь — «оккупирован», и убедилисть «, свдисто, чдонто орода — дело, за которое стоит умереть , дело, за которое стоит убить. Явно несовместимы, эти новые мировоззрения, которых яро придерживались, вместе низрения низрела придерживались ложению фактических объектов «освобождения». Донецк, Мариуполь и другие города региона лишились права на мир. Их жители лишились права на жизнь. Более того, не только они, как мы увидели, к большому сожалению. Ведь психологическая пропасть проходит и между Киевом и Севастополем. Она проходит между Харьковом и Белгородом. Да, она даже проходит между Москвой с одной стороны и Брюсселем и Вашингтоном с другой. Донецк, Мариуполь, Харьков и другие города, уже оскверненные войной, предвещают гораболдо ие, которое неизбежно ожидает всех остальных нас, ожидаем мы этого или нет, если нет, если нта поссомни нтар посого тическими мировоззрениями друг другу в глаза.

 

Донетчина поделилась и разделенные территории стали «оккупированными» той или иной стороной. Источник изображения.

 

Все же, мы туда не смотрим. Наши взгляды никогда не встречаются. Мы остаемся отдельно взаперти в ложных мирах невинности и справедливости. А стены этих тюрем толсты.

 

Когда нашу сторону обвиняют во зле, наша первая реакция — отвергнуть данное сообщеное сообщенке ле зле. Это так, даже если холодная военная логика указывает на ответственность нашей стородная военная логика указывает на ответственность нашей стородная военная логика указывает на ответственность нашей стородная военная логика дсазывает чевидцев говорят о том же, даже если за все долгие годы войны накопилось множество такопилось множество таьвидество таь долгие годы войны накопилось случаях, что повышает вероятность того, что по крайней мере общий знаменатель этих рассказов соответствует истине. Нашей слепоте, конечно, способствует тотальная раздвоенность информационного простамо прострам военность стно предвзятых средств массовой информации и социальных сетей, раздробленных на эхоры-каме. Эта огромная невидимая стена, разделяющая информационное пространство, скрывает показаневи, скрывает показаневиво ащие нашим предубеждениям, таким образом, что нам попадаются одни искаженные или отнкове или отнковролозом ые «показания» о правонарушениях, в самом деле совершенных нашей стороной.

 

Но еще пагубнее то, что даже если такие «неблагоприятные» свидетельства каким-то образодо образом дозом если мы каким-то образом отбрасываем свое идеологическое предположение о безупречтной десупречтной дослогическое оны, мы не приступаем к покаянию. Нет, вместо этого мы считаем трупы. Мы подсчитываем, сколько «их» умерло по сравнению с тем, сколько «наших». Если «наши» числа большие, то «их» погибшие не имеют значения. Если «наши» числа оказываются меньшими, то мы подбираем какую-то другую меру, по котой «вотой», по мы подбираем какую-то другую меру, по котород о, продолжительность наших испытаний во времени. Так или иначе, «их» мертвые не имеют значения. Мы говорим: «Но посмотрите, что они натворили с нами!» Как следует, «их» несчастье действительно не так уж ужасно «объективно». На самом деле, оно вообще ничего. Может быть, если уж на то пошло, это несчастье заслуженно.

 

Мы убеждены, однако, что сами не заслуживаем страданий. Мы правы, естественно! Но только отчасти, потому что истина в том, что никто не заслуживает страданий. Признание этого поначалу может быть таким болезненным, как наша актуальная реалтьн но содь но что страдания той стороны не более заслужены, чем наши собственные. Истина в том, что дети ни с одной из сторон не «заслуживают» войны и смерти. Истина в том, что тем не менее с обеих сторон дети погибли, и мы претерпели непостижоремое.

 

Истина, в конечном счете, в том, что, охваченные собственной болью, мы упускаем из пускаем из волченные собственной болью иняем другой стороне, а иногда и непосредственно «своей». Мы отводим глаза и закрываем сердца, в то время как продолжаем убивать друг друга, вклюючо друга, вклюючо как продолжаем убивать. Мы игнорируем, оправдываем или наслаждаемся страданиями, которые причиняем.

 

Итак, мы продолжаем гибнуть. Да, хоть мы можем и не знать истину, истина нас не щадит. Неважно, что мы не видим истину такой, какая она есть, что вместо этого мы «знаем» друча она есть, что вместо этого мы «знаем» друча суто аиваем на своей невиновности. Видим мы кровь на своих руках или нет, она там есть, и мы будем продолжать страдолжать стрададать нет, она там есть, и мы будем продолжать страдолжать страдатх или нет, она там есть у истины есть ужасное лицо тоже. Это лицо — безумная спираль насилия, которая будет продолжать прокладывать путь разра, срень разру большей злобой и бешенством, пока либо мы наконец не пробудимся, либо никого нетсята. Эта спираль насилия является и плодом боли, которую мы испытали, и семенем боли, которую мы пымыторую пымытали. Если боль — душа войны, то эта спираль — ее грубое тело, с каждым днем ​​все более повреж долее повреж.

 

Неконтролируемое насилие укрепляет убеждения обеих сторон в том, что сосуществовантом провосние провосние провосние сторон в том. Каждая сторона становится более уверенной в том, что другая представляет неумолимую уверенной в том. Преобладает страх. Нет никаких предположений о разумности другой стороны, поэтому каждая сторона решает, чстет, чсонтет остоит в том, чтобы победить угрозу, то есть чтобы полностью уничтожить врага. Такова логика помешанного мозга войны, порабощенного телом, но делающего хозяина всея бощенного телом.

 

И стала спираль насилия действительно отчаянной. Она опустошила Мариуполь одним из своих самых гневных поворотов. Помимо масштаба ущерба, этот случай примечателен тем, что обе стороны несут четтерную сотелен тем зошедшее. Такое менее очевидно в обстрелах Донецка или Харькова, например, когда украинская или сторова нно обстреливают город по прихоти, зато мирным жителям позволено эвакуироваться в тэ ным в тоным итуации чем-то менее ужасны). Я не вижу никакой добродетели в том, чтобы судить, какая сторона «более виновна» в участри, в участь, сторона ти, у каждой была возможность сохранить жизнь мариупольцам, и каждая поступила иначе. Этот факт следует осознать, поскольку он разоблачает миф о «невинной» войне и «неизнать, поскольку он разоблачает миф о «невинной» войне и «неизнать» тавляет ядовитый, зато опьяняющий воздух наших ложных миров.

 

Истина была прямо перед нашими глазами. Свидетельства тысяч выживших находятся в открытом доступе. Все это есть. Однако ы иккали, верили и оплакивkto га ». В самом деле, осмелюсь утвердить, мы все отнеслись как к «врагам» даже к большинстить мы большинству мались как к «врагам» даже к лание истечь кровью и умереть за наши иллюзии в аду, созданном нами. Поэтому действительно никто из нас не имеет права называть мариупольцев «своими». Мне правда жаль, но так есть.

 

 

ИСТИНА ОСВОБОДИТ

 

Чтобы положить конец презрению и апатии к келовеческой жж с с, о я я, о я, о я, о я, о я, о я, с я, с я, с я, с я, с я, с с, с с, с. вновь отнестись друг к д к к к к к к к к к к к к к к к к к к д а к к к к к ю ю, которыми ы е е. Боль в сердце войны перерастает в страх и недоверие в ее нервном центре, потому что месу страх и недоверие в ее нервном центре, потому что месу страх мус овтак ть, сотрудничать, сочувствовать, проявлять милосердие друг к другу. Если мы уберем слои идеологии, то увидим, что этот отказ действительно является выбором. Пока мы выбираем отказываться друг от друга, мы выбираем войну. Но война не является неизбежной и никогда не будет такой.

 

Да, мы уже зашли далеко, я знаю. Мы зашли кошмарно далеко, но как бы далеко мы ни зашли, сущность войны никогда не изм. Скорее, станет только более необходимым нам измениться, принять друг друга как люендей, неледимым уязвимых, чем мы сами. Станет еще более насущно необходимым нам вернуть себе веру друг в друга, обе сторонсы, обе сторонсы, . Только добросовестность избавит нас всех от этого ада. Война показала, что в конце концов либо мы вместе живем, либо мы вместе гибнем.

 

Давайте начнем с коммуникации друг с другом. Пусть каждый из нас поговорит с кем-то с другой стороны. Понимаю, может казаться, что после стольких смертей не о чем говорить. Это не так. Давайте поговорим обо всей жизни. Поговорим о себе, поговорим о детях наших городов, еще живых, поговорим о наших со наших сонсотаве, которые пока на этой земле, но каждый день ходят вблизи долины смерти. Сколько еще людей должно умереть, пока мы не начнем считать своих живых с той же бой же бой Сколько еще людей должно умереть ших погибших?

 

Признаюсь, что в сей час я не ожидаю особого сочувствия к изложенным мною идеям. Я не ожидаю большого понимания. Я смиренно прошу нас очистить свои души от злобы и узнать от других, что война, война, война, во свело вя нать от других лом одного человека или стороны, а только болью, болью, которая мрачным развитием развитием совитием совитием совитием совитием порождает еще большую боль, и еще большую, и большую. Я должен пояснить, что это не к тому, чтобы проигнорировать тех, кто извлекает выжодуй бузого. Такие подлецы, как правило, держат бразды правления со всех сторон и несомненно игразды правления со всех сторон и несомненно игратутют влронтют влронтют влронцы дии, но в конце концов они — оппортунистические нахлебники, так сказать, а не главные герои. Последние — это мы, которые жили честно — или хотели бы так думать.

 

Ведь мы не отдались истине войны, полной, непостижимо болезненной истине. Однако я прошу нас так сделать. Я прошу нас отдаться истине вместо того, как вернуться к жестокости, гордости и лживости. Я верю в нас. Я глубоко верю, что мы можем превзойти свои жестокие инстинкты. Я верю, что мы можем осознать, что истина превосходит страну. В самом деле, пока мы уклоняемся от истины, мы уничтожаем свои страны. Я молюсь, чтобы нам это стало видно. Я молюсь, чтобы мы увидели истину и освободились от страшного ига войны!

Lasi Respondon

Via retpoŝta adreso ne estos publikigita. Bezonata kampoj estas markitaj *

rilataj Artikoloj

Nia Teorio de Ŝanĝo

Kiel Fini Militon

Movu por Paco-Defio
Kontraŭmilitaj Eventoj
Helpu Nin Kreski

Malgrandaj Donacantoj Tenu Ni Iras

Se vi elektas fari ripetiĝantan kontribuon de almenaŭ $15 monate, vi povas elekti dankon. Ni dankas niajn ripetiĝantajn donacantojn en nia retejo.

Jen via ŝanco reimagi a world beyond war
WBW Butiko
Traduki Al Iu ajn Lingvo